...Prvi zahtev, prvi uslov, prvi test za onog ko želi da radi na sebi je da promeni vrednovanje sebe. On ne sme da mašta, da prosto veruje ili misli već, da u sebi, vidi stvari koje ranije nikad nije video, da ih zaista vidi. Njegovo vrednovanje se neće moći promeniti sve dok on ne bude u stanju da vidi nešto u sebi. Da bi video on mora naučiti da posmatra; to je prva inicijacija čoveka u samospoznavanje.

Najpre, on mora da zna šta treba da posmatra. Kada to zna, mora da čini napore, da održava svoju pažnju i stalno posmatra sa istrajnošću. On će jedino ako održava pažnju i ne zaboravlja da posmatra, jednog dana, možda, biti sposoban da vidi. Ako jednom vidi, on može da vidi i drugi put, i ako nastavi da posmatra, on neće više biti u stanju da ne vidi. Tom stanju mi moramo težiti, ono je cilj našeg posmatranja; odatle će istinska želja biti rođena, neodoljiva želja za postojanjem: od hladnog postaćemo topli, vibrirajući; bićemo dirnuti našom stvarnošću.

Danas nemamo ništa osim iluzije o tome šta smo. Mi o sebi imamo previsoko mišljenje. Sebe ne poštujemo. Da bih poštovao sebe moram da prepoznam onaj deo koji je u meni iznad drugih delova, a moj odnos prema tom delu bi trebalo da svedoči o poštovanju koje imam za njega. Na ovaj način ja ću poštovati sebe i moj odnos prema drugima biće prožet istim poštovanjem.

Morate da razumete da su sve ostale mere - talenat, obrazovanje, kultura, genijalnost - promenljive mere - mere detalja. Jedina tačna mera, jedina nepromenljiva, objektivna, stvarna mera je mera unutrašnjeg viđenja. Ja vidim - Ja vidim sebe - na ovaj način merite. Jednim višim realnim delom, vi ste izmerili drugi niži deo, takođe realan. I ova mera, koja određuje ulogu svakog dela, će vas naučiti da sebe poštujete....

Žan de Salcman, Prva Inicijacija

 

 

Čovek mora da shvati sledeće: njegova evolucija je neophodna jedino njemu samom. I niko nije obavezan niti namerava da mu pomaže. Naprotiv, sile koje se suprotstavljaju evoluciji velikih masa čovečanstva suprotstavljaju se i evoluciji pojedinca. Čovek ih mora nadmudriti. A jedan čovek može da ih nadmudri, dok čovečanstvo ne može. Kasnije ćete shvatiti da su sve ove prepreke čoveku veoma korisne; kad ne bi postojale trebalo bi ih namerno stvoriti, jer čovek prevazilazeći prepreke razvija one kvalitete koji su mu potrebni.

P.D. Uspenski, U potrazi za čudesnim, Poglavlje III

 

 

Uobičajeni način mišljenja nije dovoljan da omogući čoveku da dostigne Veliko znanje, i da ga učini svojim neotuđivim vlasništvom. Ipak, to je za njega moguće. Ali prvo on mora da otrese prašinu sa svojih stopala. Ogroman napor, izuzetan rad, neophodni su da se dobiju krila na kojima može da se uzleti. Mnogo je lakše prepustiti se struji, da nas ona nosi iz jedne oktave u drugu; ali to traje nemerljivo duže nego želeti i raditi. Put je težak, uspon postaje sve strmiji što se ide dalje, ali se čovekova snaga takođe povećava. Čovek postaje umereniji i sa svakim korakom naviše njegovo gledište se širi. Da, postoji mogućnost.

G.I. Gurđijev, Pogledi iz stvarnog sveta, Bljesci istine

 

 

Pod oslobođenjem se podrazumeva oslobođenje koje je cilj svih škola, svih religija, u svim vremenima. Ovo oslobođenje može zaista biti veoma veliko. Svaki čovek ga želi i njemu teži. Ali ono ne može biti dostignuto bez prvog oslobođenja, manjeg oslobođenja. Veliko oslobođenje je oslobođenje od uticaja izvan nas. Manje oslobođenje je oslobođenje od uticaja unutar nas. U prvo vreme, za početnike, ovo manje oslobođenje izgleda veoma veliko, jer početnici vrlo malo zavise od spoljnih uticaja. Samo čovek koji je postao slobodan od unutrašnjih uticaja potpada pod spoljašnje uticaje.

G.I. Gurđijev, Pogledi iz stvarnog sveta, Prieuré, 13. februar 1923.

 

 

...Uobičajeni život je pod zakonom stalnih mehaničkih uticaja. Put razvoja bića se suprotstavlja svakodnevnom životu. Zasnovan je na drugim principima i izložen drugim zakonima. U tome je tajna njegove snage i njegovog smisla. Bez pomoći duhovnog puta, uticaja nekog drugačijeg reda, nikakva promena bića nije moguća.
Četvrti put je put razumevanja. Magnetni centar koji vodi čoveka ka grupi koja sledi Četvrti put je različit od onoga koji vodi prema manastiru, školi joge ili ašramu. Ovaj put traži drugu vrstu inicijative. On traži širok um i moć rasuđivanja, to jest, sposobnost da razlikujemo mehanično od svesnog u sebi. On zahteva buđenje drugačije inteligencije. Ono što se može postići ne zavisi od poslušnosti. Znanje koje se dobija je srazmerno stanju probuđenosti, razumevanja.
Četvrti put počinje idejom o različitim nivoima bića. Ali, šta je biće? Nivo bića određen je onim što čini nečije Prisustvo u datom trenutku, to jest, brojem centara koji učestvuju i sve- snom vezom između njih. Nivo bića određuje sve u našim životima uključujući i razumevanje. Moje biće danas nije celovito. Ono je rasuto i samim tim bez svesnosti. Da li se biće može promeniti? Može li moje biće postati drugačije od onoga kakvo je danas? Tu počinje ideja evolucije i rada. Prvi korak je da prepoznam da ulažući određen napor mogu doživeti momenat potpunijeg Prisustva. Tada ću videti da i najmanja razlika u nivou bića otvara nove mogućnosti da znam i da činim...

Žan de Salcman, Stvarnost Postojanja

 

 

Rekla bih da je jedan od najznačajnijih aspekata Gurđijevljeve misli to što nam omogućava da počnemo od mesta gde se nalazimo... od greške koja nas karakteriše. Ona naše mnogobrojne slabosti, našu tamnicu, obasja snažnim, iznenađujućim svetlom istine. I pokaže nam kako da oslušnemo jedan drugi, unutrašnji glas, kako da stupimo u kontakt sa drugom stvarnošću.

Polin de Dampijer, Čovekovo mesto, časopis Parabola

 

 

…Od svih izrečenih želja, najispravnija je ona da se gospodari sobom, jer bez toga nije moguće ništa drugo. A sve su druge želje u poređenju sa ovom naprosto detinjasti snovi, želje koje čovek ne bi mogao da ostvari čak ni kad bi mu se obezbedilo njihovo ispunjenje.
Neko je, na primer, rekao da želi da pomogne ljudima. Da bi bio u stanju da pomogne ljudima, čovek najpre mora da nauči da pomogne samome sebi. Veliki broj ljudi zapada u misli i osećanja o pomaganju drugim naprosto iz lenjosti. Oni su suviše lenji da rade na sebi, a istovremeno im je veoma prijatno da misle da su u stanju da pomognu drugima. To znači biti lažan i neiskren prema sebi. Ako čovek vidi sebe onakvog kakav zaista jeste, neće početi da razmišlja o pomaganju drugim ljudima: stideće se da razmišlja o tome. Ljubav prema čovečanstvu, altruizam, sve su to lepe reči, ali one nešto znače jedino kada je čovek u stanju da po svom izboru i na osnovu sopstvene odluke voli ili ne voli, da bude altruista ili egoista. Tada njegov izbor ima nekakvu vrednost. Ali ako uopšte nema izbora, ako ne može da bude drugačije, ako je prosto takav kakvim ga je slučaj učinio ili ga čini, danas altruista, sutra egoista, prekosutra opet altruista, sve to ništa ne vredi. Da bi pomogao drugima, čovek najpre mora da nauči da bude egoist, svestan egoist. Jedino svestan egoist može da pomogne ljudima. Ovakvi kakvi smo ne možemo da učinimo ništa…
…kako bi učinio ono što je teško, čovek mora da nauči da čini ono što je lako. Ne može se započeti sa najtežim.

P.D. Uspenski, U potrazi za čudesnim, Poglavlje VI

 

 

...Ne shvatate da čovek mora da nauči da govori istinu. Izgleda vam da je dovoljno želeti ili odlučiti da se to čini. A ja vam kažem da ljudi relativno retko namerno lažu. U većini slučajeva misle da govore istinu. Pa ipak, neprestano lažu, i onda kad žele da lažu i onda kad žele da govore istinu. …Sama želja nije dovoljna. Da bi se govorila istina mora se znati šta je istina a šta laž, i to najpre u sebi samom. A to niko neće da zna.

P.D. Uspenski, U potrazi za čudesnim, Poglavlje I

 

 

...Ako čovek popušta svim svojim željama ili ako im ugađa, u njemu neće biti unutrašnje borbe, nikakvog “trenja”, neće biti vatre. Ali ako se, da bi postigao određeni cilj, bori sa željama koje ga u tome ometaju, stvoriće izvesnu vatru koja će njegov unutrašnji svet postepeno pretvoriti u jedinstvenu celinu.

P.D. Uspenski, U potrazi za čudesnim, Poglavlje II

 

 

Ljudi su mašine. Mašine moraju da budu slepe i nesvesne, ne mogu biti drugačije, a sve njihove aktivnosti moraju odgovarati njihovoj prirodi. Sve se dešava. Niko ništa ne čini. “Napredak” i “civilizaija”, u pravom smislu reči, mogu nastati samo kao rezultat svesnih napora. Oni se ne mogu pojaviti kao rezultat mehaničkih aktivnosti. A kakvog svesnog napora može da bude kod mašine?

P.D. Uspenski, U potrazi za čudesnim, Poglavlje II

 

 

Ako znanje prevagne nad bićem čovek zna, ali nema moć da dela. To je beskorisno znanje. Sa druge strane, ako biće prevagne nad znanjem, čovek ima moć da dela, ali ne zna, drugim rečima, može nešto učniti, ali ne zna šta da radi…
… Znanje, samo po sebi, ne pruža razumevanje, niti se pak razumevanje uvećava sa samim uvećavanjem znanja. Razumevanje zavisi od odnosa znanja prema biću. Razumevanje je rezultat znanja i bića. A znanje i biće se ne smeju suviše daleko razilaziti, jer će inače razumevanje biti daleko od njih. U isto vreme, odnos znanja prema biću se ne menja sa samim porastom znanja. Odnos se menja jedino kada biće raste istovremeno sa znanjem. Drugim rečima, razumevanje raste samo sa rastom bića.

P.D. Uspenski, U potrazi za čudesnim, Poglavlje IV

 

 

Nije potrebno proučavati ili istraživati Sunce da bi se otkrila materija solarnog sveta: ova materija postoji u nama samima i predstavlja rezultat deobe naših atoma. Na isti način u sebi imamo i materiju svih drugih svetova. Čovek je, u pravom smislu reči, “minijaturni svemir”; u njemu su sve materije od kojih se svemir sastoji; iste snage, isti zakoni koji vladaju životom svemira deluju i u njemu; zato, proučavajuci čoveka možemo da proučimo čitav svet, baš kao što i proučavajući svet možemo proučiti čoveka.

P.D. Uspenski, U potrazi za čudesnim, Poglavlje V

 

 

… stalna svest o svojoj ništavnosti i o sopstvenoj bespomoćnosti može mu eventualno dati hrabrost da “umre”, to jest, da ne umre samo mentalno, u svojoj svesti, već da se zaista odrekne onih vidova sebe koji su nepotrebni sa stanovišta njegovog unutrašnjeg rasta, ili koji taj rast sprečavaju.

P.D. Uspenski, U potrazi za čudesnim, Poglavlje XI